Podaci shinobia Health: (1000/1000) Energy: (1000/1000) Chakra: (1000/1000)
Ova je van konkurencije samo da se malo razonodite, izvinjavam se za prekratke teme sa fona sam pustite opet ako istelnu na sred teksta i obavezno ih pustajte inace nije to to : P
Podaci shinobia Health: (1000/1000) Energy: (1000/1000) Chakra: (1000/1000)
~PUKI~
(memoari za Andrijanu-po istinitom dogadjaju/dokumentovano)
- Rodio se kao sasvim mali veprić u Šervudskoj šumi.Izuzev toga da se zove Puki nije znao ništa više što je i razumljivo za male divlje prasiće u tom uzrastu.Puki sa jos dvanaestoro braće, sestara, mamom, tatom i ujka Draganom sa Radine bare, nije bas provodio srećno detinjstvo.Oca zapravo nikada nije ni upoznao, samo je kazu jednog dana nestao i nije se vratio.Kruže glasine da je završio na skeli u Njemačkoj.Jos behu ona stara vremena u kojima nije bilo lako biti trinaesto prase, pa shodno tome kao jako mlad Puki je starom crvenom krpom na bele tufnice vezao nesto hrane, stvari i u ofucanoj koznoj jakni napustio je dom.Ubrzo otišao i korak dalje napustivši Engljesku koju i onako nije voleo zbog sve te kiše, prisećao se kako je ujaka vadio iz kanala kad voda nabuja, posto ne znam da li sam pomenuo stari Dragan je strašan alkoholičar...I tako Puki je brišući te slike prošlosti vozom kao i svi gasterbajteri normalno zapucao ravno za Njemačku.Papcima se spustio ni manje ni više nego na Želežničku stanicu u Berlinu, kupio burek i novine i zaputio se kroz ulice.Marširale su gradom nebrojene čete vojnika i razglasi su grmeli unaokolo odsečno prenoseći nekakve krčeće poruke, no Pukija to nije svrbelo ni 2%, on se provuce kroz neku usku uličicu.Primeti jedva zaprljane prozore nekakve krčme i u nju udje.Zatvori za sobom loše podmazana vrata i zagega se do šanka pošto ga opi težak sloj duvanskog dima koji je ispunjavao prostor.Na to njegovo teturanje šanker dodade:"Ne sluzimo pijane goste", na šta ostatak kafane satrešta od smeha.Puki se konacno uhvati šanka i pribra se na trenutak."Reci mali, šta trebaš?"."Sobenz zi bite?"(nekako promrmlja)."Pričaj bre na Engljeskom mali, naši smo u pizdu materinu".I tako uz smeh, sporazumeše se i pošto je drmnuo čašu mleka Puki ode na spavanje.Prve veceri vukla ga je nostalgija za domom al ubrzo bi se naljutio na sebe što uopšte misli na tu otrcanu šumu,majku koja mu nije dala da **** i braću i sestre koji su ga smatrali traljavim i šuntavim.Vratiće se on kući sa mečkom!Zakleo se i ubrzo zahrkao.
- Sutradan se spustio sa sprata birtije odmoran i motivisan da uspe.Pojeo jedan burek bez jogurta sto je bio veliki pokazatelj njegove spremnosti i potom je krenuo u nove pobede.Te 1939. godine to januarsko jutro niko zivi izgleda nije bio zainteresovan da primi radnika, čak ni Momo ribar krupna industrijska zverka kako mu rekoše na pijaci , ne traži radnike ovih dana.Razočaran krenu nazad u prašnjavu krčmu i u jednoj od zamračenih uličica neko ga ošinu po njušci, začuše se odsečni nacistički pozdravi nerazumni za njega.Proveo je veče u jednom od štabova gestapoa i dobro termički obradjen pojavio se u krčmi sutradan.Prišavsi šanku gazda mu nasu mleko na račun kuće i stade naspram njega."Pa sta ovo bi pobratime ako Boga znas?".Puki je rodjen tek nakon prvog rata, a u gradu je za zivota bio svega 2 puta te nikad nije ni saznao sta je to bilo 1914.,ko je Hitler i kompanija i slične stvari.Kod njega u selu smatralo se lošim govoriti o lošim stvarima ,rece on to gazdi kafane te ovaj uputi jadno prase u sve sto bi trebalo znati.Očaran i istovremeno zgrožen pričama o Nacistima i ljudima koji su im se suprostavljali Puki je sedeo i pio mleko ne trepćući."Slušaj momak to sranje se opet sprema i ovde ako si došao nema više posla da radis do da budes uz onu glavatu svinju ili protiv njega,bez uvrede."Sav se zajapurio od besa."Opušteno ja sam vepar ,ne svinja" nasmejao se i klimnuo glavom u znak razumevanja."Uredu onda okrenuću neke brojeve pa ćemo razgovarati ujutru.".Oprao je kljove četkicom u svojoj sobi i privivši obloge na oteklu nješku nekako je utonuo u san misleći u šta se to upušta.Ko će ga znati možda mu je ovo životna prilika ipak je to velika i hrabra stvar, da ga pamte i da bude veliki pa to je oduvek hteo.Sa velikim osmehom sutradan je pokupio adresu na koju je trebalo da se javi i kroz snezno jutro nekako se odgegao do te napuštene farme izvan grada.Krzno mu se beše svo nakostrešilo od silnog mraza koji na trenutak beše udario.I ponovo strašan udarac po njušci, bam.Budi se vezan za stolicu u prostranoj i osvetljenoj štali,visoke tavanice i toplog poda prekrivenog senom."Ko si bre ti?"."bjauumgam(trabunjao je ošamućen poput pijanice).Gospoda oko njega su razmenila par pogleda i gestikulacija a potom ga polili kofom vode."Aaaaa Dragoljub, Dragoljub me šalje!"Kad je bio mali slučajno se zatekao pri seosokom trgu kada je jedan komšija osudjen na šurenje zbog kradje, to mu je ostalo kao česta moćna mora u glavi."Hladna je...", odvezaše ga.Ti si znači taj mali sto ga gazda šalje.Vidi ovako nekako su nam sva mesta popunjena, ali ima jedan starkelja koji bi u penziju i trazi učenika koji ce ga zameniti."A hocu li biti poznat?",upitao je prepun entuzijazma.Prisutni prevrnuše očima, "samo sedi i čekaj tu".Zivot mu je tekao tako brzo, a svaki novi dan nosio je velike korake za njega ali on se nije obazirao na sve to vec je nastojao da zivi za sebe pa kako god to izgledalo.Trgnuo ga je predivni miris nekakvog Bozijeg remek dela koji je dopirao izgleda iz improvizovane kuhinje.Pridigao se i prislonio uz poluodškrinuta vrata paralisan mirisom.Proviri za sekundu i kao opaljen strujom brzo se vrati nazad, srce mu zaigra, a noge blago zaklecaše.Prelepa mlada dama odevena samo u besprekornu belu kecelju, andjeoskog lica i golog dupeta, kosa joj se kao med niz ledja tekla.Puki zaliza kosu, isprsi se i udje u prostoriju.Devojka se okrenu ka gostu i zacudjeno ga je gledala dok je sav preznojan nastavljao da ponavlja, "aaaa,ovaaaj...ja sam Nikola.".Devojka se nasmesi njegovoj nespretnostni i u istom trenutku ga iznenada neko opali štapom po glavi."Ti li si taj Puki krv ti **** sto te čekam!Hoćeš i triper da zaradiš još pred obuku!?Marš ka stolici nazad!" Kao rafale ispaljivao je naredjenja i prekor nekakav krezubi čiča u kolicima.Puki sav izgubljen ispunjava komandu i okrenuvši se poslednji put ka devojci ona mu pokaza pločicu na kecelji,pisalo je Andrijan.
- Svega uzjapurenog i nakostrešenog starac ga je izveo napolje, a malo prase ne nadajući se krenulo za stopama bivše legende medju internacionalnim agentima.I tako Puki se upustio u nešto ogromno i to je verovatno na opšte iznenadjenje bilo nešto u čemu se snašao kao riba u vodi.Nakon 8 meseci zavrsio je svoju formalnu obuku i tada na tom brdu iznad grada dobio je od starca savet koji ce ga kasnije odrzati kroz sve njegove avanture.On vise nije bio malo naivno prasence koje je lutalo ulicama novog grada, taj dugacak crni mantil na njemu , šešir i naočare.Kompletno je nalikovao na nekakvu senku, na vepra sposobnog na sve."Znaš sine dobar si, mozda i bolji nego što sam ja bio".Zakasljao se i odmahnuo rukom."Ali zapamti ako odaberes nekad pravi put, a kreneš pogrešnim, odabrao si pogrešan put...Ili tako nešto ne znam, mnogo je kenjao taj Aristotel".Zapali cigaretu."Ae, pali sad.Sranje je počelo idi i radi šta treba mali."Bio je to 1. setembar te godine kada je Hitler krenuo na Poljsku, dva dana kasnije cela Evropa ce se naći u ratu a Puki će biti već u Berlinu, u centru pakla."Razumem, čiča",reče i sav u crnom izgubi se i nestade.Sa organizovanim pokretom "Pukijevi veprovi" infiltrira se skroz u sam rat.Uspeva naredne godine 10. maja da dovede Čerčila na vlast u Britaniji i da odrzi zapadni front.U jesen preko posrednika, Staljina upozorava na Hitlrovu operaciju Barbarosa, a spekuliše se u njegovim zapisima i saradnja sa odredjenim generalom Mihailovićem koga procenjuje kao najsposobnijeg vojnog komandanta koga je upoznao.
- "Prelepa si".Dodiravao je rukama i kidao odeću sa Andrijan, ljubio je svuda po telu i mrsio njenu ravnu kosu.Onda bi se kao i obično trgnuo iz tog sna i našao se u nekakvoj rupi od hotelske sobe.Slično je bilo i one noći kada je uklonio Hansa Srumfbauera, vrhovnog komandanta SS snaga centra Vermahta.Hans je bojazljivo ulazio u svoju vikendicu sa jednom od noćnih dama primetivši da straža nedostaje.Ušao je i uzeo viski, dok je zenska osoba prelazila prstima preko ordenja mu na uniformi u nameri da ga skine."Ostavi mu nakit na miru(zaculo se od siluete zavaljene u mraku na drugoj strani prostorije), da bolje osmotrimo koliko toga nosiš za ubijanje dece Hans.".Iznenadjen prilikom spram njega komandant nasu jos jedan viski i preko stola ga posla svom sagovorniku.Mesec se u tom trenutku uvuče blago kroz prozor i pored dugačke cevi obasja i misterioznu osobu."Znači to ste vi, veliki Puki glavom i kljovama.Lepo je tako nonšalantno sedeti sa mišlju da ćete se živi izvući odavde".Nasmejao se i ispio viski."Mrtvi su Hans, tvoja straza, dezurni u štabu, a uskoro ćeš i ti osim ako te ova mlada dama ne spasi".Hans poblede u licu, a zenska osoba otrča kroz izlazna vrata.Puki se pridize i pridje ukočenom komandantu kačeći mu nekakvu kičastu ogrlicu oko vrata."Ciganska je, za srecu", nasmešio se.Opijen besom Hans potegnu za pištoljem,"ti prljava svinjo!"."Ispravka, ja sam vepar", ali Puki bi brzi.Nedugo kasnije Nacisti su se probili do Staljingrada dok ih je Pukijeva grupa jela iznutra, sam Puki je sa poslednjim divizijama odbranio na snajperu dalji prodor u SSSR i Nemci su morali nazad.Na trenutak sile osovine su se zaustavile sa svih strana nakon ličnog savetovanja sa Ruzveltom i odobrenja predloga za pokretanje overlord operacije koja će finiširati 6.juna 94' kada se savezničke snage iskrcaju na francusku obalu."Ispalo je dobro gospodine na kraju",upalio je cigaru."Molim vas zovite me Puki i ugasite to američko sranje".Ruzvelt baci i zgazi cigaru pomalo nervozan, "kako god, ovo je prošlo uspešno"."Ne pevajte pre slavlja presedniče, danas je dan D, potrdite se da ostane upamćen,ali po Nemačkom porazu", (napusti kapetansku kabinu).
- Hitler usporava, pojavljuje se mnoštvo unutrašnjih neprijatelja i pljačkaša nemačkog rajha."Koji je datum danas?", sedeo je u svojoj kancelariji pregledajući mape,planove, okrećući telefone."24.avgust, za tebe", Andrijan mu pruzi pismo, a on je uhvati nežno za ruku."Ljubavi još samo malo, još malo i gotovo je".Znala bi da se rasplače u tom iščekivanju kraja, on bi joj ljubio čelo od čega se branila i onda joj tako slatko-ljutoj brisao suze."Evo javljaju oslobodjen, Pariz!(Podigao je u naručje), Rusi drze istok i napreduju.Sad je vreme da završim sve ovo, Sovjeti će pomoći oslobodjenju Beograda, nakon ove stečene prednosti oslobadjanjem Krima.Sad je ostalo jos samo jedna stvar".Andrijan ga je gledala zabrinuto sa pitanjem "sta to" koje nikako nije moglo da joj isklizi sa usana."Odseći glavu zmiji", šapnuo joj je.1944 je i matična Nemačka teritorija je nagrizena i crvena armija hrli ka Berlinu.Hitler i dalje veruje u mogućnost pobede i salje veliku kontra ofanzivu na zapad koji nanosi saveznicima veliku stetu ali ipak zajedno uspevaju da se vrate i zaustave napad.Novanastalu situaciju koriste Rusi i prodiru duboko sa istoka.
Moj dnevnik, poslednji unos:
Ovo je mozda vise pismo ili bolje rečeno testament za slučaj da ne prezivim ovo.
Nisam imao svoju zemlju, ali sam ziveo u dobrim ljudim i zelji da ih spasim,
ziveo sam za ovaj dan i uništenje zla.Ja, običan vepar iz male šume, trinaesto prase
uspeo sam u nečemu i hvala Bogu na tome.Andrijan moj najlepši cvetu, zoro i
ljubavi moja.Sećaš li se kako smo sekli tortu na tvoj 19. rodjendan i kako smo
maštali o nekoj maloj kući na obali mora, o deci, starosti.Žao mi je sto nije ispalo tako,
zao mi je što sam umro.Voleo sam te dugo u svakom pogledu koji ti je bio čudan i u pitanju
"zasto me tako gledaš?", ali znaš da moram ići.Seti se naše pesme, seti se zvuka slobode. Čuvaj se i kad ti je najteže, a ti zapevaj...
-Puki.
- Sam prodor i borba za Berlin nazvana je Berlinski rat.Puki se vec bio infiltrirao u grad i čekajući pravi trenutak krenuo je do zacrtanog mesta.Stepenice tamo,ovamo.Koja vrata, čuvar ili oficir i na kraju izmoren i krvlju zaprljanog mantila pojavio se pred tim vratima.Promenio je sanžer, repetirao pištolj i zakoračio unutar prostorije zatvarajući vrata za sobom.Izbledela prikaza okruglih naočara i drhtavicom koja je odavala stres i ludilo te prostorije.Izbledela koza i nakazan pogled ukazaše se posto Hitler okrenu glavu da osmotri posetioca."Ti si znači taj koji čisti moje lekare, pomoćnike, pljačka moje banke...SARADJUJE SA NEPRIJATELJIMA!Phh(odmahne rukom i spusti ton nezainteresovan) i onako je već gotovo, čak i ja sad to vidim".Adolf sede na sto i pogrbljen glasno izdahnu u sveopstoj tisini reči, čak su i meci prestali da fijuču na par trenutaka."Znaš, Puki ti i ja smo, hmm dosta slični.Mi vodimo, prate nas ,veliki smo, a oni su mali i na tome sve počiva, sve...".Vadi pištolj ispod mantila i otkoči ga."Mozda smo obojica u krvi i do ramena ali ti i ja(stegnu zube) ti i ja...smo nebo i zemlja(podiže pištolj i nanišani)."Možda si spasio Evropu i svet dečače, ali pogledaj kome si je ostavio!(besneo je)Ja Firer, ja sam onaj koga će se pamtiti dok je sveta, misliš da neće biti mojih naslednika!Ti si obično pseto koga se niko neće ni sećati koliko i bilo kog drugog mrtvaca na ulicama iznad nas!"Stavio je naočare, "samo su ljudi sposobni da sruše čudovišta, a hvala Bogu ljudi će uvek biti!".Povukao je obarač, a onda tajac i potpuno belo prostranstvo.Zvuk se izgubio i kao neka dečija pesma ispunila je sve.Uspavanka za mrtve.Topovi su utihnuli, a Berlin postao grad duhova sa Sovjetskom zastavom na njegovom vrhu.Sloboda kao da je konačno zamirisala, a kao vekovi da su prošli u paklu.No konačno točak vremena se konačno opet pokrenuo i budućnost je obećavala.Berlinski rat završen je 2.maja i Hitler je nadjen mrtav sa još nekolicinom neidentikovanih tela koja su brzo uništena, a smrt nacistčkog djavola okarakterisana je kao samoubistvo.Naredne godine amerikanci su bacili dve atomske bombe na Japan i time ih do kraja primorali na kapitalaciju 2. septembra 45' godine i konačnog završetka rata.O Pukiju istinskom heroju drugog svetskog rata nakon isteka odredjene cenzure u pisanju oglašavali su se mnogi.Pominjan je pod raznim imenima i posle pronalazenja pojedinih tekstova koje je lično pisao, istina o ovom heroju je zaživela.Izdavanje ovog teksta podržano je revolucionarnim otkrićem Pukijevog dnevnika koji sadrži slike i potpise mnogih istorijskih velikana čak i njegovo ovekovečemo poznanstvo sa Ivom Andrićem dok je ovaj radio u ambasadi u Berlinu.Tajna o ovom epskom heroju obelodanjena je i njegovo postojanje, jednog vepra je definitivno izmenilo tok istorije.Postoje spekulacije da je Puki ipak preživeo Berlin i da je uz Andrijan dobio svoje parče sreće na obali nekog jezera.Na račun toga govori i činjenica da je Pukijeva porodica obezbedjena nakon rata i da se njegov otac vratio nazad porodici govoreći o vremenu koje je prove u logorima i pod prinudnim radom i o čoveku koji ga je oslobodio, opis tog čoveka jasno je podsećao na njegov sina.Odgovoran je kako mnogi govore i za Ruzveltovu smrt sa opravdanjem da je krenuo Hitlerovim stopama bombardujući Srbiju gore nego nacisti, i zbog onakvog napada na Japan.I ostali velikani i vodje velikog rata ubrzo su "preminuli", a u svetlu novih dokaza Puki se nameće kao glavni odgovorni.Sumnja se da je ideja bila da očisti svet od potencionalnih novih Hitlera i konačno ode u penziju.U svakom slučaju ovim je dokazano da zemlja ima svoje heroje i oni pravi zapravo nikada ne umiru.
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (200/1000)
Tokayi Legacy
Korjeni moje price pocinju prije 15 godina jos u 262. godini Pre Nove Ere Mira.
Tada sam imao 6 godina , iako mi je secanje mutno prisecam se ovoga trenutka kao da se juce desio.
Dva najjaca vuka klana , Viktor LockWood i Tauros Tokayi , su se svadjali ko ce biti Alfa , ko ce biti vodja klana . LockWood i njegovi sledbenici su zeleli da se odvoje i naprave svoj kamp zatim pokrenu pobunu nad feudalnim Lordovima .
Dok Tauros zajedno sa svojim bratom Toranom , mojim ocem, su zeleli da se pridruze Satori kampu i zive u harmoniji sa ostalim shinobijima ... Ahh ti pusti snovi o miru i harmoniji ... Jos ucek se secam krvolocnih ociju LockWood clanova dok sam se preplasen skrivao iza ocevih ledja ...
Kada su svi shvatili da se recima nista ne moze resiti Vodje su odlucile da se razdvoje , kako bi se sprecilo krvoprolice .
Kako sam jos ucek bio naivni klinac mislio sam da ce na tome se i zavrsiti ali moje mastarije prekinula vriska zena koje su nasle mrtvo telo nasega Vodje ...
Nije dugo trebalo da svaki muskarac koji je mogao da drzi oruzije skoci i krene da ostvari osvetu naseg Lidera .
Khh budi mi uspumene kada se setim kako sam sa Kunaijem zeleo da idem sa ocem dok me je majka uplakana drzala u kuci sakrivajuci nas ...
Ne znam tacne detalje sta se desilo tu noc ali mnogi ljudi koje sam vidjao nasmijane svakog dana sam uskoro video , blede , osakacene , i kako idu u sanducima u zemlju , mnogo je suza proliveno posle te borbe , kisa je jaka padala ... U to vreme nisam bio ni svestan sta se desava , mislio sam da svi ti ljudi idu na spavalje i da cu ih uskoro ponovo videti nasmejane ali to se nikada nije desilo , nista vise nije bilo isto ... Moj otac nije bio ozledjen te proklede noci ali kao da je u njemu nesto umrlo , nije vise bio isto , nije imao emocija niti sam ga ikada vise video nasmejanog , izgleda da je gubitak voljene osobe nesto sto se ne moze opisati recima ... Nakon te noci ostakak naseg klana se pridruzio Satori kampu i od tada je to moj dom ....
Nakon 9 godina , ako se ne varam tada je bila 253. godini Pre Nove Ere Mira , ziveli smo povuceno zajedno sa ostalim stanovnicima kampa , ako se to moze nazvati zivotom ... Gledali su nas kao zveri ,izbegavali i prelazili ulice kada bi nam isli u susret .... jedini nacin na koji smo mogli da prezivimo je radeci samo jednu stvar koju smo znali raditi ,a to je ubijanje ... Sa ocem nisam puno komunicirao pose one veceri ali trenirao me je , govoreci kako ce mi trebati kada vreme dodje ... Ucio me je razne tehnike klana ali uvek je govorio,, kada on dodje po tebe moras se kontrolisati,, tada to nisam razumeo ali sada polako pocinjem da shvatam njegove reci i pravu moc iza reci Tokayi ...
Uskoro se desio jos jedan detalj koji nikada necu moci da zaborabim ...
Dosao je nepoznat shinobi u nasu kucu , otmeno odelo , bogatas , tada nisam znao ko je on ali uskoro sam saznao da se radio o lokalnom Feudalnom lordu Konsaiju ako me secanje ne vara ...
Iako nisam trebao prisluskivao sam njihov razgovor ....
Feudalni lord je zeleo od mog oca da predvodi nase borce u borbi za oslobodjenje regije Zvuka , moj otac je odmah odbio govoreci kako ima vec dovoljno krvi Tokayi klana na svojim rukama ...
Ali Lord je rekao nesto sto je premenilo njegovo misljenje , nesto sto je uzburkalo krv moga oca toliko da je jedva kontrolisao svoju transformaciju , jos uvek se secam njegovih ociju zeljnih krvi kada je cuo da su shinobije koji su okupirali Zvuk predvodi Viktor LockWood .
Mome ocu nije trebalo dugo da okupi svoje ljude ... Zeleo sam i ja da krenem , govoreci kako mi je vec jednom uskratio sansu da branim cast klana i da nisam vise dete ... Ali on me je samo hladnokrvnim ocima pogledao i rekao ,, Ne,,
smatram da je to bolnije nego bilo koja ozleda ili oziljak koji sam moga da dozivim u toj bitci ...
Zeljno sam iscekivao povratak svoga oca ali srce mi je slomljeno bilo kada sam saznao da se on nikada vise nece vratiti ... 90% nasih boraca je izgubilo zivot ali misija je bila uspesna , okupirana regija je oslobodjena a nasi suparnici LockWood su blizu istrebljenja ,ostatak njihovog klana su deca koja nece ni pamtiti nasledje svog porekla...
Price kruze da je vodja suparnickog klana ubijen od strane moga oca dok je moj otac u isto vreme ubijen od njegove ruke ...
Cuo sam razne price , da su obadvojca pali mrtvi od umora , da su jedan drugom glavu odsekli ali svaka prica mi govori da je moj otac bio veliki ratnik i da je izgubio zivot braneci jednu stvar koju je najvise postovao , a to je cast klana ...
Iako su visoki standardi nadam se da cu jednoga dana postati shinobi sa kojim bi se on ponosio ...
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (200/1000)
Porodica Yamashiro.Obicna porodica koja je zivela u Satori kampu.Pak mozda ipak nije bila toliko obicna.Ta porodica je cuvala jednu veliku tajnu.Devojka po imenu Moriko je zivela sama u maloj kuci unutar kampa Satori.Predivne duge,smedje kose i svetlo plavo-zelenih ociju.Usne crvekaste,boje visnje.Samo jedan momak je uspeo osvojiti njeno srce.Kada je napunila dvadeset i cetiri godine udala se za mladog shinobija hyuuga klana.Takeo Hyuuga.Kose crne vezane u rep.Bledih ociju i neznog sarmantnog osmeha.Ipak Moriko je nakon vencanja morala da oda tajnu svome muzu.Ona je bila princeza jednog kraljevstva.To kraljevstvo je bila legenda,ali pak muz joj je verovao nakon sto ga je odvela do tog prekrasnog mesta.Njihovo poverenje je medjusobno raslo iz dana u dan kao i njihova ljubav.To kraljevstvo je bila zapravo jedna velika suma.Princeza sume.Godinu dana kasnije dobili su prvog sina.Bili su presrecni.
Sedam godina kasnije dobili su jos jednog sina.Nazvali su ga Harlequin.Bili su srecna mala porodica.Stariji brat je stalno pazio na Harlequina kada god bi imao vremena.Voleo je vise da se druzi sa svojim drugom nego da pazi brata,ali naravno uvek bi mu to nadoknadio.Harlequin je cesto isao sa majkom,ocem ili sam do sume kako bi razlgedao.Imao je jako dobrog prijatelja Helbrama.Bili su nerazdvojni.Stalno bi se igrali zmurke ili slicnih igara.Helbram je prozvao svog prijatelja King zato sto bi on bio naredni kralj sume da nije njegovog brata.Harlequinu se to svidljalo.
U to vreme trenutni kralj je bio otac njegove majke.
Bio je veoma strog,ali imao je i svoju neznu stranu.Voleo je starijeg unuka.Stariji unuk mu se uvek pokazivao u najlboljem svetlu.Jako brzo bi ucio.Deda nije voleo Harlequina zato sto nije nasledio gene sume.U sebi je imao samo Hyuuga gene.Ipak on je imao malu telesnu tezinu pa je mogao leteti sto bi bila sposobnost samo vila.
Takodje iz nekog razloga kada je dosao cas da Suma odabere svog naslednika, kada trenutni kralj napusti svet,odabrala je Harlequina.
Mala grancica drveta je zaveza Harlequina oko struka.Svi su bili iznenadjeni.
Bili su srecni sto ce on biti naslednik,ali nisu znali razlog zbog kog je suma odabrala njega pored njegovog brata koji se cinio boljim za taj polozaj.
Ipak 259. godine P.N.E Mira desio se mali obrt u ovoj porodici.
Harlequinov brat je prisiljen da ode u oblast zemlje gde ce da bude obucen za opakog ratnika.Cela porodica se tome protivila,cak je Takeo i usao u manji fizicki obracun sa ninjama,ali naravno nije nista time postigao.King je bio tuzan prvih nekoliko dana dok ga je majka smirivala.Njegov brat je poceo da mu se javlja preko ptice koja bi prenosila pisma.Bio je ponovo srecan sto komunicira,na malo njemu cudan nacin,
sa svojim bratom.
Dani su prolazili.King je sve manje paznje posvecivao skoli,a vise igranju sa Helbramom.
Katkad bi noci provodio pod budnim nebom punom zvezda sanjajuci sta se krije iza njih.
Bio je pravi sanjar.
Nije sve bilo mirno kao sto izgleda.Neko je otkrio tajnu Yamashiro porodice i pocelo je da se suska po kampu.Nazalost vesti su stigle i do Shinobija visokih rankova kao i do lorda koji nije dopustao bilo kakvo mesanje nezvanicnih 'cudovista' ne samo u kampu,nego i uopsteno na svetu !
Bilo je politickih rasprava sa citavim Hyuuga klanom oko toga.Citav klan je bio u opasnosti ukoliko Takeo ne bude proterao svoju porodicu.Naravno to nije mogao da ucini i zakleo se da ce ubiti svakoga ko mu bude prisao porodici.
20. avgusta,dan uoci pred osmi rodjendan Kinga sve je bilo mirno do veceri.
Njegova majka je pravila tortu dok se on igrao napolju.
Kada je doslo vreme za pripremu za spavanje cuo se duboki glas nindze u njihovom dvoristu kako doziva Takea.Spreman za nevolju upalio je Byakugan i video kroz vrata kako ga deset odlicno opremljenih nindzi ceka napolju sa namerom da ga silom nateraju da ucini ono sto ne zeli.Izasao je napolje i brzo se zakovitlao kako bi odbio sva oruzija koja su letela ka njemu.Borio se svom snagom do posledneg daha.Moriko nije bila toliko beznadezna u borbi.Posedovala je moci kakve samo vilenjaci mogu imati.Moc sume.
Pomogla je muzu koji je ubio vecinu,ali pak to ne bese dovoljno.Doslo je jos njih.Oba roditelja su se borili svim srcem kako bi zastitili svog sina Kinga.On se krio u obliznjem zbunju,drhtao je,plitko je disao kako ga ne bi otkrili.Prolazili su sati.
Oko tri casa ujutro je bilo 21. osmog kada su oba roditelja poginula od opakih povreda koje su im nanele nindze.Komsije se nisu usudjivale da izadju iz kuca.Raspala se jedna predivna porodica.Zasto?Sve to zbog predrasuda...
Te noci nebo je bilo budnije nego ikada.Zvezde su plakale za pogibjem dvoje roditelja.Mnogo je bilo krvi,ali i suza proliveno te noci.Jadni decak je plakao gledajuci u svoje roditelje koji su lezali mrtvi jedno pored drugog drzeci se za ruke.
Nije imao dovoljno hrabrosti da bilo sta uradi.Nije se ni pomerio.Obecao je te noci pod mesecevom svetloscu da ce zastiti svaku osobu od nepravde,od zla.Od toga dana nikome vise nije verovao.Za njega.Ceo svet je bio samo jedna iluzija...
Sutradan se probudio na tom istom mestu u svom dvoristu.Ustao je polako neprimetno kako ga niko ne bi primetio.Sveza krv je bila jos uvek svuda po zemlji i spoljasnjim zidovima kuce.Ipak tela su odnesena.King se doteturao do kuce polako otvarajuci vrata.Koracao je kroz puste hodnike svoga doma.Usao je u sobu svojih roditelja.
Video je veliki jastuk umotan u masnu sa malom porukom.
" Srecan rodjendan.Vole te tvoji majka i otac <3 "
Srce mu je prepuklo u tom momentu.Cak je i zaboravio cinjenicu da mu je rodjendan.Suze mu ponovo potekose niz lice.Jecao je.
Polako je skinuo masnu sa jastuka lijuci suze.
Odleteo je ka dalekim prostransvima.Vilinska suma.Svi su tamo vec bili obavesteni o smrti njegovih roditelja,odnosno o smrti kraljeve cerke i zeta.Kralj nije podnosio svog unuka koji je ostao kao naslednik.Harlequin se posvadjao sa svojim dedom okrivljujuci njega i citavu sumu.Da on nije bio poseban kao ni njegova majka nista od ovoga se ne bi dogodilo.Helbram je tugovao svakog dana za svojim prijateljem koji vise nikada nije krocio u svoj 'drugi dom'.Cak ni u kratku posetu njegovom najboljem drugu.
Harlequin se od tada predstavljao svima kao King.To ime mu je nekako priraslo srcu mozda kao jedino secanje na druga.Mnogi bi ga upitali kako uspeva da leti,ali bi stalno izbegavao odgovore na bilo kakva pitanja.Dane je provodio u kuci.
Redovno bi obilazio prodavnicu slatkisa.
Tu bi mu skoro bio svakodnevni dorucak.
Godine su prolazile,a on se starao sam o sebi.Nikoga nije ni bilo briga.
Kada je napunio 18 godina poceo je da shvata da je doslo vreme da se pribere i pocne da studira.
Trenirao je naporno svakoga dana.Uvezbao je svoj byakugan i postao genin.A koncano je...Otisao kod svog starog prijatelja.
On mu je pomogao da shvati da treba da napreduje ka svom starom cilju.
Da treba sve da ostavi sve iza sebe...
Pronasao je nove prijatelje.Konacno je zivnuo malo.
Njegov brat je negde tamo.Njegovi prijatelji su ovde...
My world is one of rain Each drop of water adding to my pain This life I live is full of sorrow With very little hope for a better tomorrow
And through my smile you can see someone broken Each muffled sob another sad token I watch the sky fall while no one cares at all
My world is one of rain Trapped in this house full of pain and it is in this room I stay knowing my life will never be the same...
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (300/1000)
Vece je bilo sasvim obicno. Vedro letnje nebo sa tragovima oblaka koji polako nestaju, sa niskim suncem ciji su se zraci prelamali bojeci nebo krvavom bojom I ratni poklici ljudi koji su se sa vatrenom zeljom zaleteli na kamp Satori kao da sutra ne postoji. Ratnici protivnikog kampa su se iznenada pojavili formirajuci dugacku zmiju na proplancima kampa. Njihov napad je bio iznenadan kao i to sto izvidjacki odred nije uspeo da ih primeti i to u tolikom broju. Doduse oni su verovatno dosad platili cenu za svoj propust. A izgleda da ce zbog toga cenu platiti jos nekolicina.Uzbuna u kampu je bila podignuta poprilicno kasno i protivnici su vec besno jurisali sa zeljom da okoncaju ovaj rat koji je trajao i vise nego sto su mislili oni koji su polazili u prve bitke na pocetku rata sa verom u pobedu, i cija je vera nestala u istoj prvoj bici. Tad im je bilo jasno da ce ovo biti veoma dug i iscrpljujuci rat po obe strane.
Dok je odbrana kampa cvrsto drzala protiv furioznih napadaca, evakuacija u kampu je otpocela.Enca, clana sekundarne porodice Hyuuga klana koji je spavao spremajuci se za dezurstvo na kapiji kampa, je probudila buka I vristanja ranjenika, no to mu nije bilo najgore budjenje u zivotu. Bilo mu je jasno sta mu je ciniti. Morao je da zastiti primarnu porodicu ali morao je pre svega da zastiti i svoju.
Tatsuo, sedmogodisnji decak cije se detinjstvo okoncalo pre nego sto je I pocelo, bio je unezveren I njegova decja razum jos nije mogla da pojmi ta desavanja. U svoj toj guzvi I haosu sve sto je zeleo je da se sve to sto pre okonca. Zajedno sa majkom Fej je pokupio samo najosnovnije, izmedju ostalog I svoj stari I zardjali kunia koji je dobio za svoj rodjendan I krenuo ka severnim sklonistima kampa odakle ce podzemnim tunelima da se evakuisu u sume koje vode kad planinama zemlje Celika. Predvodeci svoju zenu I dete Enco je, izasavsi iz svog satora shvatio da je situacija daleko gora nego sto je mislio. Desio se proboj na istocnom zidu I neprijatelji su harali hyuuga cetvrti popalivsi I pobivsi veci deo clanova Hyuuga klana. Bilo je potrebno nekako se probiti.
“Byakugan!” osmotrivsi situaciju, Enco uvide put gde je bilo najmanje protivnika I najmanje prepreka. Okrenuo se ka Fey: “Uzmi Tatsua za ruku I pratite me I sta god da se desi nastavi pravo kao tunelima I ne okreci se ni po koju cenu”, rece mirnim, samouvrenim I naredbenim glasom sto nije bas slicilo na jednog Hyuugu sekundarne porodice a pogotovo ne na Enca uvek nasmejanog I retko kad ozbiljnog. Bas je cudno to kako u pojedinim situacijama covecji karakter je sposoban da se promeni u sekundi kao da je jedan nov covek zamenio starog ne ostavljajuci nikakve tragove. I sto je jos cudnije je to sto to ne primeti ni taj covek, nego kao da je sasvim prirodno, kao da je to uvek bilo deo tog coveka, kao da je oduvek cucalo u njemu I samo cekalo trenutak kad ce isploviti na povrsinu. Naredivsi to pogleda u Tatsua I videvsi da se decak uplasio I da je na ivici suza nasmeja se sto je bezazlenije mogao pa progovori pokusavsi da smanji pritisak koji je pritiskao pleca decaka: “Jel ja to vidim suze? Ne ne mogu to biti suze ne…. Vidis Hyuuge ne mogu da placu. Jel znas zasto?”, decak zbunjeno odmahne glavom, “Pa vidis mi imamo veoma posebne oci I mozemo da proniknemo njima u svaki kutak sveta I neki cak kazu da samo neki, oni cistog srca mogu gledati cak i u covekovu dusu ali za razliku od ostalih ljudi mi nemamo suze. Mi mozemo biti uplaseni I mozemo tugovati ali ne mozemo plakati jer bi to nam to pomutilo vid”. Zatim se, sa osmehom od uva do uva zagleda u decakove oci cije su se suze povlacile. Tatsuo primeti da se u Encovim ocima nije oslikavao ni strah ni hrabrost samo naivna bezbriznost.
Enco podize pogled, stisa se, I kao da je opet neki covek dosao I zamenio se sa njim, pokaze rukom naznacivsi pravac u kome ce se kretati. Svakim korakom su bili sve blizi tunelima I uz Encov byakugan su sa lakocom zaobilazili protivnike kao da je to obicna setnja. Medjutim nije ceo put bio takav, sudbina im nije ipak bila toliko naklonjena. Jedan neprijatelj je iskocio sa Encove leve strane sa visoko podignutom katanom. Krajnje nesmotreno. Jednim brzim I preciznim pokretom u srce, i protivnik je jednostavno pao. Neiskusno oko ne bi moglo da objasni ono sto se upravo desilo. Nastavivsi dalje naisli su na nezaobilaznu situaciju. Petorica neprijateljskih nindzi se kretalo sa njihove desne strane ka tunelima. “Ja cu se pozabaviti njima vi samo udjite u tunel I ne okrecite se. Sticu cu vas.” Zatim se zatrci ka nindzama preprecivsi im put ka tunelima. Ne caseci casa, Fej povede Tatsua kroz tunele. Poslednje sto je Tatsuo video je kako jedan neprijatelj neobjasnjeno pada kao da je odjenom izgubio svu snagu svom telu I kako jedan uspeva da udari Enca na sta se zaljulja sto su neprijatelji iskoristili zaskoceci ga.
Tunel je bio slabo osvetljen treperavim svetiljkama okacenim o zidove. Dok ga je majka vukla za ruku Tatsuo se spoticao o kamenje dok je razmisljao o tome kako mozda vise nikad nece videti oca. Ali barem ima majku. Fej koja nije bila nindza nije mogla mnogo da pomogne u ovakvom svetu. Ugledavsi kako se Fej hitro krece kroz tunel ne osvrcuci se Tatsuo je pomislio kako on sad mora da zastiti svoju porodicu I ostale clanove hyuuga klana. Slobodnom rukom je protrljao suzne oci da bi procitsio pogled. “Hyuuge ne placu”, seti se on, sad mora biti jak za svoju porodicu I za svoj klan. Neverovatno velike misli su se motale po glavi tako malog coveka. Ne deteta, vec malog coveka. Prestao je da bude dete onog trenutka kad je poceo da se brine za svoju buducnost.
Mali snop svetla koji se provlacio kroz tamu je naznacavao kraj tunela. “Bezbedni smo”, smesila se Fej sa laznom smirenoscu dok su izlazili na malu cistinu okruzenu sumom koju je mesecina obasjavala. Da ovu noc nije obelezio pokolj ovo bi bilo tako divno vece. “Katon!”. Snop vatre je isao ka njima iz jednog dela sume. Fej koja je drzala Tatsua za ruku je uspela da odreaguje na vreme I da, obrglivsi ga, zastiti od napada. Tren kao da je trajao celu vecnost. Mogao je da cuje njen jecaj dok odolevala visokoj temperaturi I mogao je sa vidi njenu suzu koja je dok se slivala niz obraz polako isparavala. Vatra je najednom stala I Fej je pala na kolena sva u opekotinama. Dok su joj suze lile lepeci joj kosu za obraze uhvati Tatsua za ramena: “Trci!. Spasi se!”, govorila je histericnim glasom. Dok je Tatsuo mahnito odmahinjao glavom na sta ga ona uhvati rukama za glavu I protrese ne bi li mu uhvatila paznju. “Bezi odavde I dokazi da ovo sto smo tvoj otac I ja uradili za tebe necu biti uzalud. Nemoj zaliti za nama jer ni mi ne zalimo za ovim sto smo ucinili. Zato trci, spasi se, I jednog dana promeni nesto u ovom bezazlenom svetu I ucini nas ponosnima.” Svojim poslednjim atomima snage uspe da procedi kroz zube:”Volim te”nakon cega pade na zemlju dok je Tatsuo gledao ispred sebe sa ocima plamtecim od besa. Nepoznati ninzda iskoraci iz sumarka. Tresuci se, Tatsuo izvadi svoj, zardjali kunai, iz dzepa I krene jednim korakom napred pa zastade kao da je tek prohodao uveravajuci se da nece pasti, pa potom jos jedan I jos jedan dok se koraci nisu pretvorili u trk. Ni neprijatlelj nije casio casa. Stegnuvsi saku, munja zabljesta iz ruke nepoznatog nindze koji se trcecim korakom kretao u susret Tatsua. U njegovim ocima nije bilo straha, nije bilo besa. Bile su prazne. Priblizivsi se protivniku, zamahne kunaijem I zatvori oci ne bili se ovo sto pre okoncalo. Iznenadni, blagi povetarac mu predje kroz kosu. Od naleta adrenalina nije osecao svoje telo. Mozda je sve vec proslo, mozda je mrtav.
Osetio je da ga neko drzi za ruku. Otvorio je oci I uvideo Enca vidno zadihanog koji je drzao za ruku protivnickog nindzu. Enco mu odbaci ruku na sta se ovaj blago zatetura nazad, zatim pogleda oko sebe I ugleda Fej kako lezi na zemlji sa opekotinama po celom telu. Potom se okrete ka nindzi: “Zar vi Uchihe toliko zelite da okoncate ovaj rat da napadate zenu I decu?” rece prezrivo. “Hej, ja znam da se rat nece okoncati ako ubijem zenu ili dete ali moras razmisljati o vremenu kad mi pobedimo. Sta cete nam vi, Satori gamad… Veruje mi bolje da umrete sad”. Nindza je pokusavao da zvuci brizno. “Tatsuo skloni se odavde”rece Enco na sta se on skloni nekolicinu metara dalje od njih na bezbednu distancu. Uchiha se zalete na Enca zasipajuci ga serijom udaraca na sta se Enco uspesno branio ustkunuci jedan korak nazad ali ubrzo se povrati pa krene uzvracati potiskivajuci protivnika korak po korak dok ovaj odskoci praveci distancu. “Pa nisam ni trebao ocekivati da cu pobediti jednog Hyuugu u taijutusu. Ali ne mari… Susano!” Velika ruka od cakre polete kroz vazduh I sudari se Encom koji pokusa da u poslednjem trenutku blokira ali biva odbacen kroz vazduh sudareci se sa jednim stablom. Od siline udarca spade mu sticnik sa cela pokazivajuci tetovazu. Blago iznenadjen nindza progovori: “Pa zasigurno treba da jednom bednom clanu sekundarne porodice Hyuuga da bude cast sto ce poginuti od ruke Susana”, na sta se glasno nasmeja. Enco podigavsi se sa zemlje protrlja oci ne bili procistio vid pa sa oborenom glavom I promuklim glasom rece Tatsuu: “Bezi odavde. Trci ka zemlji Celika. Naporno treniraj vrati se jednog dana ne bili ucinio nesto za ovaj beznadezni svet. I ne zaboravi. Volimo te.” Tatsuo vec duze vremena je bio potpuno nem. Nije znao sta da kaze, nije znao sta da radi. Bledo je gledao u oca iz kog transa ga je prekinuo Encov krik:”Trci kazem!!!”. Tatsuo poslednji put pogleda u Enca. Nikad nece zaboraviti taj trenutak kako jedan obican covek, jedan totalno ne vazan clan Hyuuga porodice stoji hrabro pred pred jednim Uchihom. Ucinilo mu se da je u Encovom oku nesto zasjalo. Da je nesto skliznulo sa njegovog obraza. “Ne to ne moze biti suza”, pomisli Tatsuo, “Hyuuge ne placu”. Poslednji put pogleda u oca pa se okrene I krene mahnitim trkom kroz sumu I dalje ne shvatajuci sta se desava.
“Zasto mislis da ce mali stici do zemlje Celika?”
“Tenseigan”
Tatsuo je trcao kroz sumu ne znajuci u kom pravcu se krece, jednostavno je trcao pokusavajuci da ne razmislja o onome sto se desilo ali mu to nije uspevalo. Trcao je I trcao dok najednom nije pao. Nije vise mogao da se bori. Sklopio je oci zeleci da se sve ovo okonca.
Nakon sto je ceo jedan dan bio onesvescen u sumi, pronasla ga je jedna patrola iz Zemlje Celika koja ga je odnela u svoju zemlju ne bi li mu pomogli. Prvih godina provedenih u stranoj zemlji bio je povucen I skrhan ali vremenom ova zemlja ga je ocarala svojom lepotom I on se poceo oporavljati. Zaljubio se u ovu zemlju u koju rat nije zasao jer za razliku od ratobornih klanova u Zemlji Vatre gde nije postojala nikakva organizacija u Zemlji Celika je upravo jaka organizacija I hijerahija odrzala ovu zemlju I zastitila je od ocnjaka rata Zemlje Vatre. U ovoj zemlji je proveo 13 godina za cijih je stekao razna znanja, prijatelja ali I ljubavi. Imao je ucitelja koji ga je upoznao sa putem samuraja ali Tatsuo nikad nije uspeo da ovlada macem. Njegov ucitelj je voleo da kaze kako je mac previse prefinjen I kako Tatsuo nije dovoljno plemenit za mac. Jednom recju smotan. Naprosto je obozavao tu “plemenitu starinu” kako je voleo da ga oslovljava. Ali u zemlji ni su svi odobravali poducavanje stranca. Neki su mislili da ce jednog dana izdati njihova ucenja kao I njih same. Kako je odrastao, broj onih koji su se plasili za svoju bezbednost I oni koji su verovali da na ce na taj nacin njihova ucenja biti obecascena je rastao sve dok jednog dana nije dosegao svoj vrhunac kad se umesala I politika. Politicka vlast u zemlji se promenila I njegov polozaj je postao nesiguran.
Dan je bio prelep. Sunce je bilo visoko na na nebu i bilo je toplo sto je bila retkost za zemlju u kojoj veci deo godine pada sneg. On je lezao na jednom kamenu koji se nalazio ispod jednog drveta svirajuci usnu harmoniku. To ga je umirivalo. “Znao sam da cu te ovde naci”. To je bio Han, njegov ucitelj. Tatsuo ustade I otpozdravi ucitelja. “I sam si znao da ce doci ovaj dan, nemam sta da ti pricam. Poslali su patrolu po tebe. Znas da moras ici. Ja sam te naucio svemu sto sam znao, ili sam barem pokusao. Mozda nisam uspeo da te naucim da ovladas macem ali svakako sam uspeo da te naucim kako da budes covek.”Culi su se glasovi u daljini naznacavajuci dolazak vojnika. “Ostalo je jos samo jedno da te naucim. To je ujedno najplemenitije I najteze sto jedan samuraj moze da izvede”. “Ali ja nisam samuraj”odgovori Tatsuo. “Mozda nemas ruku samuraja ali svakako imas srce jednog”, zvucao je ponosno Han. “Tehnika se zove ‘Vracanje maca u kanije’. To je trenutak kad samuraj odluci da se zrtvuje za nesto, ili nekog za visi cilj. To je najveca pocast koja moze da se ukaze jednom samuraju!” Glasovi su bili sve blizi i blizi. “Molim?! Ne zelim da te ostavim da pogines. Ostacu I boricemo se zajedno”. “Da poginem?”nasmeja se glasno Han. “Decace ja necu poginuti, barem ne sad. Pored toga sto taj mali odred ne moze da savlada mene Velikog Hana” hvalio se, “oni traze tebe ne mene. Ja sam im previse vazan da bi me samo tako ubili. No sto se tice ovoga sa ‘vracanjem maca u kanije’mozda sam malo preterao”, nastavi da se kikoce glasno. Odred vojnika se ukaza iza Hana. On pogleda iza sebe pa rece: “Vreme ti je da krenes ja cu ih zadrzati malo da ti kupim vreme. Ne zaboravi ono cemu sam te ucio I ne dozvoli da ova korumpirana stoka dokaze da su upravu sto se tice izdaje!” Izgovori to, razvuce osmeh od uva do uva I zaleti se medju vojnike mahnuvsi jos jednom Tatsuu. Gledajuci u svog ucitelja kako sa smehom na licu srlja u borbu prosto nije mogao a da se ne nasmeje. “Videcemo se mi jos plemenita starino!”. Vikne iz sveg glasa I uputi se trcecim korakom ka planinskim putevima koji su vodili ka Kampu Satori. Osetio je nalet uzbudjenja dok je vetar poceo da siba dolinom. “Vreme je da se vratim”.
Posle toliko godina nalazio se ispred kapija Satori kampa. Secanja su prolazila ispred njegovih ociju kao da sve opet prozivljava ali vise nisu nanosila bol. Sad moze nesto da promeni, sad moze nesto da ucini. Nema vise bezanja. Setio se svih koji su mu pomogli. Nece dozvoliti da to bude uzalud. Srecan sto se ipak nakon svega vraca kuci osmeh mu ozari lice I dok je koracao kroz kapiju kampa neki od cuvari bi se mogli zakleti da su mu u oku videli suzu radosnicu ali to ne bi bila istina. Hyuuge ne placu.
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (200/1000) Chakra: (450/1000)
U jednom dalekom kraju bio je ninja nazvan Kisame Uzumaki. Bio je hrabri i prkosni ninja koji ni po koju cenu nije zeleo da proda svoju cast. Vise je voleo da umre od gladi nego da izgubi tu nevidljivu stvar. Dakle Kisame Uzumaki, naizgled najobicniji covek rodjen na planini udaljenoj od civilizacije, imao je nesto kod sebe, nekakvu moc koja ga je cinila posebnim. To se videlo jos od kada je bio mali decak.
Da li je sve bilo uzaludno?
Zavejan u snegu, mislio je na osobe koje ga vole. Kako ce im biti bez njega? Ceo, ne previse dug zivot, stao mu je u jedan trenutak. Nije bio mrtav, ali nije ni ziveo. Dusa mu je stala negde izmedju dva sveta, ne znajuci na koju stranu da ode. Mozda je ovo bila njegova sudbina. Pomislio je na starca koji mu je jednom rekao, svi smo mi ljudi samo lutke na koncu sudbine. Sada je to konacno razumeo.
Rodjen je daleko od grada, na planini Hontasjan, koju su uglavnom naseljavali obicni ljudi i seljaci. Zivot mu je poceo u vreme praznika, bar su mu tako pricali. Narednih nekoliko godina o njemu i njegovom bratu brinuo se deda. Roditelje nikada nije upoznao, samo je slusao price o njima.
Njegova tragicna sudbina,teska zivotna borba i ogromna unutrasnja snaga da se suprotstavi nevoljama najbolje su pokazane u njegovoj bezuspesnoj borbi sa prirodom koja je ostala nepobediva. Kao i ranije u svom zivotu Kisame nije zeleo da posustane pred preprekom na koju ga je zivotni put naveo. Ovoga puta je to bila snezna mecava, u koju je sa svojim bratom upao jednog hladnog zimskog dana, pred samo spustanje noci. Planina pod snegom, snazno fijukanje vetra, jaka vejavica i ostar mraz, nasuprot malog i koscatog coveka nakostresenih obrva bila je sve jaca. Nije se uplasio ni snega, ni vetra, ni mraza. U njemu se rasplamsala divlja snaga i svi zivci su mu bili napregnuti. Zeleo je da se izbori sa prirodom i pobedi je. Mecava je jacala, sneg je bio gusci, vetar ostriji, a Kisameova snaga i izdrzljivost sve slabiji. Posrtao je, padao i ponovo ustajao. Bio je umoran, iznemogao i malaksao, ali i dalje prkosan i jake volje. Nije zeleo da se preda iako je imao osecaj da se bori s necim strasnim i nevidljivim, necim sto ga gusi i polako ubija. Sada je imao samo brata i nije zeleo da mu se nesto lose desi. Bio je snazan i izdrzljiv, velikog i hrabrog srca. Svom snagom suprotstavio se mecavi, vetru i snegu, ali ta surova snezna stihija je bila za njega prejaka. Bojao se da nece uspeti da spasi svog brata i samog sebe. U njemu se odvijala velika psiholoska drama. Gajio je crne slutnje i osecao je veliki nemir u svojoj dusi. Izjedale su ga briga, neizvesnost i strah zbog moguceg kobnog zavrsetka. Salom je obmotavao brata, davao mu je svoju odecu. Bio je brizan i izuzetno nezan prema njemu i time pokazao da i pored surovosti zivota kojim je ziveo u njegovom srcu ostalo mnogo neznosti i dobrote. Njegova upornost u toj bezuspesnoj borbi i zelja da pobedi nepobedivo pokazuju koliku snagu covek moze da ima u najsurovijim zivotnim desavanjima. Zbog svoje velike zelje za zivotom, cinilo se da je pobedio.
Hladnoca i mraz unistili su ga spolja, iznutra je imao samo tugu i psihicki ocaj, ali ipak, ostao je ziv.
Tornado...
Pokusao sam da otvorim oci, telo nisam osecao, bila je potpuna tisina, vladao je mrak. Dok sam s mukom podizao kapke, shvatio sam da su mi usta, nos i usi puni zemlje. Nisam mogao da se pomerim. Pokusao sam da se setim sta se, zapravo, dogodilo i na svoj uzas shvatio da sam ziv zatrpan. Poslednje cega sam se secao bio je veliki tornado u blizi rodnog mesta i da sam potrcao prema kuci kako bih izbegao to. Secam se jos samo bleska i zaglusujuce buke. Posle toga nista. Mrak i tisina, ziv zatrpan, sam. Da li sam povredjen? To jos nisam mogao da utvrdim jer me je sve bolelo, glava mi je pucala, a ipak pokusao sam da se orijentisem u vremenu i prostoru. Obuzela me je panika, jedva da sam mogao da disem zbog zemlje koja je bila na meni, oko mene i u meni. Govorio sam sebi, polako Kisame, smiri se.. Onda ponovo pitanje: Da li sam ja uopste ziv? Smrt ne izgleda ovako, govorio sam sebi, da sam mrtav, bar bih osetio miris cveca.. Panika me nije napustala jednostavno nisam znao sta da radim. Najgore mi je bilo sto nisam znao da li je dan ili noc. Pokusao sam da izvucem levu ruku ne bih li je priblizio ocima koje su me pekle jer su bile pune zemlje. Dok sam pokusavao da izvucem ruku, uporedo sam polako pokretao celo telo. Noge su mi bile sasvim priklestene u visini kolena, a na sebi sam imao tovar zemlje. Kada sam napokon uspeo da oslobodim levu ruku, hteo sam to isto da uradim i sa desnom, sto je islo malo lakse. Lezao sam na stomaku. Ne znam zasto, ali prosla mi je misao isto tako kada sam pre cetiri meseca bio na reci i u istom takvom polozaju se suncao. Ovde toga nije bilo, ni soka, ni sunca - samo tama, bol i strah. Pakao. Ne. ne. pakao ne izgleda ovako, ne oseca se miris sumpora, nema vatre, ni dima, a ne vidim ni gospodina sa rogovima, repom i trozupcem na koji nabija sve one koji su u zivotu napravili vise sra**a nego dobrih dela. Sam sebi ponovo govorim : Kisame, zajebi sok, pakao i ostala sra**a, vidi kako mozes da se izvuces iz ove situacije. Nisi prosao sve to da bi ovde ostao zakopan kao pacov. Oslobodivsi obe ruke, pokusao sam da rascistim zemlju oko glave kako bih mogao da disem. U isto vreme mrdao sam sa ramenima i gornjim delom tela ne bih li otresao hrpu zemloje koja mi je pritiskala ledja. Polako sam uspeo da oslobodim gornji deo tela, ali noge su mi i dalje bile priklestene, a bol se peo uz kicmu. Samo da ona nije slomljena, da nisam ostao nepokretan. Savio sam se u struku i rukama opipavao oko kolena da bih utvrdio sta mi to pritiska noge. Napipao sam ogroman balvan, koji je nekako pao na moju nogu.. Nema sanse da se izvucem, balvan je bio tezak bar cetiri stotine kila. To je bila ozrenska bukva, brate moj, neunistiva. To me je ubilo u pojam. Prstima sam dodirnuo usi i osetio nesto lepljivo na obrazima, pomesano sa prasinom i zemljom. Znao sam da je to krv koja mi je curila iz usiju. U isto vreme morila me je neopisiva zedj. Ranije sam slusao da covek kada je ranjen ili dozivi neki sok, postaje naprasno zedan, organizam razguje tak osto povlaci sve sokove i izlucevine ne bi li ovezvedio veci imunitet za telo. Zedj u ovom trenutku je bila neresiv problem broj dva. Problem broj jedan bila je bukva na mojoj nozi i naravno to sto sam zatrpan u ovoj cuki. Nisam imao ideju kako da ih resim. Na svu srecu, stigli su ljudi i poceli da otkopavaju zemlju.. Rekose mi ''dje si navro june jedno, sjedi tu pa reci sto imas. Nemoj mi tu raditi kao da te djavoli jure'' Nisam znao sta da kazem, cutao sam, gledao.. Sklonili su bukvu sa mene i napokon sam bio slobodan..
Nakon nekog vremena, pozeleo je da promeni okruzenje i napusti lose uspomene.. Napustio je svoje rodno mesto i tu pocinje njegova nova prica..
Podaci shinobia Health: (100/1000) Energy: (100/1000) Chakra: (100/1000)
Moja sećanja
Pišem ovo da bih se setila svega jednog dana. Držaću ga u nekoj torbici, na sigurnom. Kada odem ostavljam sve za sobom, porodicu, klan, kuću, i mog malog psa Akitu. Okrećem nov list. Trenutno pišem sa tavana. Do sad sam tražila neke stvari koje ću poneti na svoj put, a sada gledam one koje su krasile moje detinjstvo. U prašnjavom uglu stoje igračke. Medvedići, lutkice, oprema za lekare. O, kako sam volela da se igram toga. Uvek me je privlačio posao i zadatak medical ninji, ali bojim se da od toga nema ništa. Ipak, Aburame klan sam, nije to za nas, tako mi kažu. Tu su pčele i sve ostale bube, to je moja budućnost, tako mi kažu.
Ali taj osećaj, ta zatvorenost, nezainteresovanosti za moje izbore, ne mogah izdržati. Biram da odem, jer izbora nemam. Zar da ostanem i budem besplatna radna snaga roditeljima? Zar se život samo na to svodi? Ustani, jedi, radi, jedi, spavaj, i tako u krug. Ne verujem.
Nije ovo došlo preko noći. Bes i nezadovoljstvo gomilalo se godinama, dok ne napunih 18. Sve te prazne priče, tračevi i zatvoreni umovi trovali su sve oko mene. Kakve knjige, putovanja i nove stvari? Ne, samo statika. Godinama.
Potom rat, nemiri, glad, beda, prljavština. Nije samo naš klan bio oštećen, već i svi drugi. Bili smo prilično slabi kao klan, nije bilo ninja koje bi nas štitile. Tada su pećine postale naš nov dom. U početku beše teško. Stalna strepnja i nemir, strah od onog što nas čeka ako izađemo negde. Sećam se, tada smo imali jedan obrok dnevno. Nas 40. Doduše, postojalo je nas više, ali su se tada ljudi raštrkali na sve strane. Ne znam šta je sada sa njima, ali mnogo dece tada sam videla poslednji put.
Kada se rat približavao kraju, pokrenuli smo se, u potrazi za većim i boljim skloništem. Te večeri kada stigosmo na ulaz koji se nalazio iza vodopada, tragači su se posvađali. Niko nije hteo ići po hranu prvi, jer to beše nesigurna teritorija. Moj deda otišao je bez reči, videh ga kako se povlači iz mase. Pođoh za njim. On je koračao brzo, mada je bio prilično star. Mislim da me nije primetio. Ili jeste, ali se njegovo ponašanje nije promenilo. Iako sam bila na 20m od njega, jedva sam ga mogla ispratiti. Ove noći mesec je bio mlad. Samo delić obasjavao je Zemljinu površinu.
U jednom trenutku, on ugazi u zamku i oblast u prečniku od 5m oko njega eksplodira. Nije mogao ništa uraditi. Refleksi mu behu umrtvljeni,on nepažljiv i vođen svojim emocijama. Nakon eksplozije na zemlji osta samo jedna buba. Za mene, bilo je sve prebrzo. Osetih neku prazninu u sebi kako sam počela trčati prema tom mestu. Volela sam ga. To je bio jedini čovek koji me je motivisao da uradim nešto od sebe. Ali sad, ne osetih ništa. Nisam pustila nijednu suzu, ništa. Ne znam razlog tome. Bubica koja beše na zemlji pope se na mene. To beše jedino što je ostalo od njega. Ljudi su pritrčali nakon što su čuli taj gromoglasni ,,BUM!”, a ja ostah na tom mestu još neko vreme.
Nakon završetka, sve se vratilo na staro. Kuće su obnovljene, posao je podeljen svima u klanu. Ja sam bila zadužena za trgovinu. U školi koju smo svi pohađali do 16 godine učili su nas osnovnim stvarima, pripremajući nas za ono što su smatrali da jedino možemo raditi. Ja nisam imala mnogo prijatelja, zapravo skoro nikog. Za mene, to su više bili poznanici. Nisam se uklapala u taj kalup.
Umela sam provesti pola dana u biblioteci, bez ikakvog uznemiravanja drugih. Videla sam mnoge lepe predele koje sam jednog dana želela posetiti. Sada, sa 18 godina, imam priliku za to. Književnost, umetnost, razvoj sveta, kreativnost. To je predstavljalo užitak za mene. Nakon što doživeh ,,čari“ rata uvidela sam kako je to kad si bespomoćan, beskoristan, nemoćan. Zato sam odlučila da se, pored putovanja i učenja, osposobim da budem jak ninja, koji će biti u mogućnosti da zaštiti sve druge ljude koji nisu u mogućnosti da se čuvaju, stare osobe i sve koji trebaju zaštitu. Volela bih da budem i diplomata, da predstavim svoj klan u najboljem svetlu. Međutim, ako ostanem ovde, to neće biti moguće. Iako nisam volela život sa porodicom, želim da uradim nešto što će biti korisno za sve, da budem ponos porodice, da se istaknem. I zato odlazim. Napisaću im pismo pozdrava. Kao ovo što sam sebi napisala. Samo lepše, jer na kraju, samo se lepe stvari pamte.
Želim ti da zapamtiš ovo preslatko lice! Vratiću se po njega jednom. Tada ću već biti neko.
Opis : Mladi ninja u kojeg su položene nade Shoton klana. Pomalo ekscentričan i odvažan. Klan : Oznaka :
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (400/1000)
O ljubljena i božanska sudbino !
Je li za mene staza ispleta već?
Da li ću goreti u večnu pakla peć ?
Ili ću tamo gde se On vin'o ?
Ako postojiš uopšte, večnosti draga,
da li ću kažnjen ja sada proći,
ako me putevi zli odvedu ka noći?
Da li ćeš prema meni ostati blaga ?
Ako me zloba nosi i dalje,
negde u duboke sene tamo,
hoću li na kraju plakati samo,
ili me to neko namerno tamo šalje ?
Reci mi. Molim te reci.
Put se predamnom sada deli.
Da li ću tamo, u predeo beli,
ili tamo gde su mi otišli preci ?
Smešno uistinu jeste.
Postojanje ovo mrtvo i nečisto.
Šta me iza zavese čeka, Pakao isto ?
Tamo gde gore ne prestaju da blješte.
Emocije onda da zaboravim ?
I duša će biti prazna ?
Znaš da mene onda sleduje kazna,
kada na kocku život stavim.
Souji Hakuoki Okita,
24. Decembar 247. godina p.e.m.
~Ako reč u prozi značenja može imati jedno, u pesmi može imati milion. Slična je stvar i sa poredjenjem knjige i slike. Od lepšeg postoji lepši. Od većeg postoji veći.
Podaci shinobia Health: (1000/1000) Energy: (1000/1000) Chakra: (1000/1000)
Sutra do podne traje glasanje.
Napisite ovde za koga glasate, mozete obrazloziti ako zelite. Ne mozete glasati sami za sebe. Mozete se uzdrzati od glasanja. Sutra u podne proglasenje bice 3 mesta.
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (200/1000)
Glasam za Tatsua. Definitivno najlepsa prica.Obuhvata veci period lika odvojen u vise celina.Svaki od njemu bitnih licnosti su navedeni i pokazani u nekom interesantnom izdanju.Po meni pobednicka prica.
Podaci shinobia Health: (200/1000) Energy: (250/1000) Chakra: (300/1000)
Glasam za Shizu. Recenice su kvalitetne i ideja je originalna. Prica je po mom misljenju malo siromasna ali pisano je dobrim stilom. Takodje bih pohvalio Kinga. Dobra prica, takla me je xd, ali mi se nekako ne uklapa. I naravno Aizenova pesma. Svidja mi se.